Kad sam upoznao Batu Ristanovića, shvatio sam da sam ga poznavao celog života, jer sam se uvek nadao da postoji neko poput njega.

Bata je, kao veliki stručnjak za tehnologiju štampe, imao finu sistematiku. On je obrazovao sve klijente koji bi nešto ozbiljno radili u štampariji. Meni je, kao mladom dizajneru, u početku bilo stresno, a on je na sve nas delovao kao anestetik i uz nezaboravni osmeh uljudnim tonom prenosio nam vrlo ozbiljna znanja.

Bata je snažno uticao na nas koji smo radili na Publikumovim kalendarima time što nas je nečemu naučio, skraćujući naša lutanja i vreme potrebno da istražimo tehnologije koje su već postojale u Publikumu. Žao mi je što više ne može da pomogne.

Bata je bio jedan od onih zaista retkih ljudi koji kada se jednom opredeli da ti veruje, to čini tiho i uporno, sve dok ti ne iznedriš projekat do uspeha.

Uvek je imao osmeh koji zrači optimizmom i, bez obzira na situaciju, uvek se opredeljivao da veruje u ljude.

Kao izdavač, finansijer ili pokrovitelj projekta, Bata je kreativcu pružao neverovatno slobodu. Podržavao je i one najsmelije vizije, koje možda ni sam u tom trenutku nije sasvim jasno razaznavao, ali je uvek verovao da će kreativni čovek iznedriti kvalitetnu i autentičnu ideju.

Iskustvo sa Batom je bilo nestvarno, pogotovo u ovoj sredini i u uslužnim delatnostima kao što je štamparstvo. On je renesansna ličnost koja je pala s neba u taj materijalizam i konzumerizam, u sve ono na čemu se temelji industrija.

Ja sam od prvog trenutka imao privilegiju da sa njim komuniciram na istom nivou i da vidim da je on čovek na metanivou koji nema veze sa svakodnevicom, a je bio čovek koji to umeo da kontroliše. Imao si osećaj da je sve pod kontrolom ili da ništa nije pod kontrolom i da je sve prepušteno Univerzumu, dobrim silama i vibracijama.

Taj osećaj prepuštanja toku životne energije je nešto što sam tada prvi put u životu video. Imao je veoma uspešnu firmu sa Draganom, ali ono što je uvek preovladavalo bila je briga za unutrašnji energetski fluid, a ne da li će tu biti para ili ne. Ja takvog čoveka više nisam ni video ni upoznao u životu.

Zbog prirode posla kojim sam se bavio, tokom života sam se susretao sa mnogo ljudi i sarađivao sa velikim brojem njih. Odnosi sa njima bili su skoro uvek korektni i puni obostranog uvažavanja. Kada sam, 2002. godine, prvi put došao u Publikum i sastao se sa Batom, osetio sam da to neće biti samo običan poslovni odnos. Bata je me je odmah očarao svojom iskrenošću i željom da mi na svaki mogući način pomogne prilikom pripreme za štampu moje prve foto-monografije „Srbija, život i običaji“, koju sam sam osmislio i finansirao.

O fotografiji sam znao gotovo sve, od snimanja i razvijanja slajdova i negativa do kompletne laboratorijske obrade. Priprema za štampu je, međutim, nešto sasvim drugo i tu sam bio skoro potpuna neznalica. Prilikom svakog od mnogih susreta objašnjavao sam Bati kakav efekat u štampi želim da postignem. Sada znam da je mnogo toga što sam želeo bilo nemoguće postići, ali on me je uvek strpljivo saslušao i nekako očinski savetovao kako da postupam u rešavanju tih problema. Bila je to velika škola za mene i na tome sam mu neizmerno zahvalan.

Od tada sam sve svoje monografije, kalendare, flajere i ostalo štampao isključivo u Publikumu. Štaviše, insistirao sam da se i projekti koje sam radio za druge investitore štampaju u toj štampariji. Tako su 2010. godine urednici i izdavači iz Atlas grupe prihvatili da monografiju „Slikari Crne Gore“, čiji sam ja jedan od autora, štampaju u Publikumu. Nažalost, posle koričenja 6000 primeraka knjiga i transporta tih knjiga u Podgoricu primećeno je da, zbog lošeg kvaliteta lepka, listovi ispadaju iz knjiga. Iako Publikum nije bio kriv za to, Bata je velikodušno prihvatio da sam snosi troškove ponovljene štampe. Bio je to velikodušan gest poštenog čoveka, koji ću pamtiti do kraja života.

Moja žena Dobrila i ja često odemo do Avale i prošetamo kroz šumu od podnožja do vrha. Kako je i Bata sa svojom porodicom imao sličnu naviku, nekoliko puta smo se sreli tokom tih šetnji. Poslednji put kada smo se videli, Bata nas je pozvao na čaj i razgovor u obližnji restoran. Nažalost, pošto sam već imao zakazan sastanak, morao sam da požurim nazad u Beograd, pa sam odbio tu ponudu. Sada mi je žao zbog toga i sve bih dao da to nije bio naš poslednji susret.

Sećanje je nematerijalna energija između ljudi koja se dešava u pozitivnim susretima, koja nam omogućava da prepoznamo ko smo, šta smo i gde smo. Ta veza govori o ljudima sa karakterom, koji su nam u pamćenje utisnuli ideju da su učinili nešto dobro i bili garanti kulture i kvaliteta, garanti naprednih prijateljskih odnosa.

Dearest Mr. Bata,

Thank you for your hospitality. We had a fantastic time in Serbia. We were treated like kings, although we’re just two regular guys from New York City.  Hvala, Hvala, Hvala! 

While we were in Belgrade for 12 days, there was all this craziness and intensity of interactions we had. But every time we met with Bata, we felt he was relaxed and yet in control. We pictured him if everything would go down to drain, he would stay calm, levitating above the whole situation, almost like a Buddha. He was interested in what we were doing, but he would not say to us this is right or wrong.

Svakom timu u kojem je Bata radio bilo je prilično lako, jer imati Batu u timu značilo je imati lokomotivu. On je bio lokomotiva koja ne hukće o problemima koje savlađuje i uopšte ne želi da traći svoje i tuđe vreme na to. On je bio od onih ljudi koje ne ogovaraju i koji se ne hvale. Retko je pričao o sebi i bio je idealan slušalac.

Ne mislim, na primer, da je bio  lud za slikama ali je pomogao da se u njegovoj štampariji odštampa ogroman broj knjiga umetnika. Bata je često putovao na Dalek istok i tamo je, iz indijske filozofije, naučio mnogo o pomaganju drugima, o dobročinstvima, o dobru. I on je bio dobročinitelj, filantrop.

Bata je, takođe, voleo životinje i prirodu i zato je bio jedan od osnivača fondacije za spašavanje ptica grabljivica. Interesantan je taj spoj ptica i umetnika, drugim rečima, ugroženih vrsta.

Taj kvalitet, taj entuzijazam, ta jednostavnost. To je filozofija u suštini.

Bata je bio umetnik duboko u srcu i sve što je imalo veze sa štampom i Publikumom bilo je vanserijski. On je jako voleo neobične stvari.

Bilo je neke lakoće i opuštenosti, ali ispod mire sto đavola vire. I on je imao probleme na poslu, ali od toga nikada nije pravio dramu. To je prosto bilo tako kako jeste.

Često je umeo da priča o onome što nije imalo nikakve veze sa našim životima. Bilo je neke baš loše godine, mogla je biti 1996. ili 1997, mračan period, hladno vreme, zima. Zvoni neko na naša vrata, ja otvorim, pred vratima Bata, stoji u mraku i kaže: „E, ja došao sa Himalaja.“

Publikum je jedna od retkih štamparija koja je obučavala ljude zaposlene na mašinama da imaju kontakt sa materijalom i da znaju kako da izvedu umetničku štampu. Umetnost u drugom stepenu je služila i poslu.

Bata nije bio kolekcionar per se, on nije bio hazarder u tom smislu, to nije bila njegova priča niti njegov zadatak. Ja mislim da je ta kolekcija nastala zato što je svaki komad koji je stvarno voleo njemu nešto govorio. Ti komadi su bili svojevrsna fizička membrana koja ga je štitila od nemilosrdnih uticaja iz industrijskog okruženja kakvo je štampa.

Smirenost je bila pečat njegove ličnosti. Ja sam ga uvek video kao lebdećeg zen košarkaša, jer je bio tako visok. On je čovek koji se neprestano oplemenjivao, obogaćavao susretima sa ljudima.